Ovog meseca navršava se 108 godina od rodenja najvece srpske pesnikinje Desanke Maksimovic. Rodena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovici kod Valjeva, u uciteljskoj porodici. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Brankovini i Valjevu. Studirala je svetsku književnost i istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jednu godinu je provela na usavršavanju u Parizu kao stipendist francuske vlade . Kratko radi u uciteljskoj školi u Dubrovniku i onda prelazi u Beograd gde kao profesor radi u I ženskoj gimnaziji, do penzionisanja, 1953.

Desanka Maksimovic je bila pesnik, pripovedac, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevodenjem, mahom poezije. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevodeni su na mnoge jezike. Više puta je nagradivana našim najvišim književnim nagradama. Prvo priznanje dobila je 1925. nagradom za pesmu «Strepnja» na konkursu casopisa «Misao». Bila je clan Srpske akademije nauka i umetnosti od 1959. godine.

Objavila je više pesnickih knjiga tokom sedam decenija književnog rada: Pesme, Vrt detinjstva, Pesnik i zavicaj, Tražim pomilovanje, Nemam više vremena, Letopis Perunovih potomaka, Nicija zemlja, Slovo o ljubavi...; knjige pripovedaka: Ludilo srca, Kako oni žive, Strašna igra...; romane: Otvoren prozor, Buntovan razred, Pradevojcica.

Bila je naša najveca i najvoljenija pesnikinja. Sve njene pesme bliske su citaocima, razumljive i poznate, toliko da ponekad podsecaju na narodne. Uvek je u njenim pesmama, bez obzira da li su nastale u mladosti ili u starosti, da li su namenjene deci ili odraslima, sve prirodno i jednostavno. Iz detinjstva je ponela u sluhu iskonsku melodiju narodne lirske poezije, ritam brojalica, uspavanki... Pod njenim perom priroda oživljava, dobija dušu.

Retko je koji pesnik u nas kao Desanka Maksimovic još za života stekao ime i ugled i zadobio toliku naklonost, poštovanje i privrženost brojnih cialaca. Desanka Maksimovic nema drugu biografiju sem književnu, ni drugog poroda sem pesama. Onaj ko je citao njene pesme upoznao je ne samo njenu dušu i njeno bice, vec i dušu naroda iz kojeg je potekla. Mnoge njene pesme su poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugacijih nacela i uverenja, boja i vera, pozivala ih da proslave i tudeg sveca, da uvažavaju neistomišljenike, da budu strogi prema svojim kao što su i prema tudim manama. Od svih vrednosti u životu ona je posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.

tekst pripremila Mirjana Radovanovic, bibliotekarka (5. maj 2006. )

 STREPNJA

Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
Da volim i želim oka tvoja dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
Dok od sebe samo nagoveštaj da.

 

Ne, nemoj mi prici! Ima više draži
Ova slatka strepnja,cekanje i stra`.
Sve je mnogo lepše donde dok se traži
O cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Našto to, i cemu?
Iz daleka samo sve k`o zvezda sja;
Iz daleka samo divimo se svemu.
Ne, neka mi ne pridu oka tvoja dva.