Na pitanje kako se sporazumevamo sa drugima, najčešći odgovor je – rečima. Ali, mogli biste biti iznenađeni činjenicom da naše oči, lice, ruke – telo, često govore mnogo više nego reči i, što je možda važnije – uvek istinito.
Ima mnogo situacija u životu kada želimo da sakrijemo naša prava osećanja, ali nam to, najčešće ne uspeva, jer nas izdaje govor tela: oči, izrazi lica (mimika) i pokreti tela (gestovi). Ovaj govor ili jezik tela naziva se još i neverbalna komunikacija a govor rečima se naziva verbalna komunikacija.
Govor tela nam služi da osnaži i dopuni govor; da zameni govor ako je nečim sprečen npr. mora se voditi na velikoj razdaljini ili je u pitanju neka bolest pa osoba ne može da govori; a njime možemo ispoljiti i emocije, mišljenja i namere, svesno ili nesvesno; pozdravljati druge, udvarati se ali i vređati i napadati druge kao i braniti se od njih.
Ovde ćemo se upoznati malo sa tim kako se po našem telu (očima, mimici, gestovima) može primetiti da nam je tema o kojo pričamo neprijatna, pa ili prećutkujemo pravu istinu ili izgovaramo laž. Pokreti koji nas odaju su sledeći:

1. Gestikuliramo manje nego obično.

(Mi često gestikuliramo da bi smo naglasili on što želimo da kažemo, ali kad lažemo plašimo se da će nas ruke odati pa pokušavamo da ih smirimo.Možemo da ih krijemo, da sedimo na njima, da ih duboko zavlačimo u džepove, gde mogu da nas razočaraju ako naiđemo na sitninu ili npr., ključeve, pa od drhtanja ruku, oni počnu da zveckaju, ili možemo da ih čvrsto stegnemo i tako spustimo pored tela)

2. U velikoj meri sležemo ramenima.
3. Pipamo svoje lice više nego obično.

(Najčešči gestovi su: glađenje brade, pritiskanje usana, pokrivanje usta, dodirivanje nosa, trljanje obraza, češkanje obrva, povlačenje za uho i glađenje kose. Najčešće se prave dva gesta ali može i više)
-Pokrivanje usta je najlakše razumeti. Lažne reči izviru iz usta onog ko govori a deo njegovog mozga kojem je zbog toga neprijatno, šalje poruku njegovoj ruci da „pokrije“, „sakrije“ to što čini. Može i samo delimično da pokrije usne i ima više oblika te radnje: lepezasto rašireni prsti preko usana, kažiprst spuštene na gornju usnu, ili ruka na obrazu pored usta.

4. Trljamo, stiskamo ili pipamo nos.

-Dodirivanje nosa može biti iz dva razloga, jedan je jer skrećemo radnju prikrivanja laži sa područja pokrivanja usta na najbliži deo usta a to je nos, a drugi zahteva duže objašnjenja. Zapravo, kad nastupi trenutak svesnog laganja, čak se i kod najiskusnijih lažova javlja malo povaćana psihička napestost. To povećanje napetosti izaziva manje psihološke promene, od kojih neke mogu da pojačaju osetljivost u nosnoj duplji, i od toga nas nos zasvrbi. Snažan strah (strah da ne budemo uhvaćeni u laži) u početku nas čini bledim u licu, međutim, odlučnost lažljivca, da sakrije svoja istinska osećanja, bori se protiv straha i pobeđuje ga. Lažljivac ne beži - on sedi i drsko gleda - i krv mu se polako vraća u lice. Neiskusan lažljivac može čak i samo da porumeni, dok iskusniji uspeva da prevlada crvanilo. Ono što ipak ne uspeva, to je da zaustavi prekomernu navalu krvi u kapilarima nosa. On misli da može da sakrije svoj emotivni nemir, ali nije u pravu. Natečeni nosni kapilari čine nos malo uvećanim i upaljenim, i ta upala je za golo oko nevidljiva ali stvara neodoljivi nagon da se nos stisne, počeše ili dodirne na neki način. Ovu reakciju stručnjaci često nazivaju „Pinokio reakcija“, jer u bajci o drvenom lutku, njegov nos vidljivo poraste uvek kad sleže. Srećom u stvarnom životu nos lažljivca se smanji tj. vrati u normalno stanje kad ovaj osećaj napetosti prestane, odnosno završi se razgovor na temu koji je izazvao ovakvu rekciju.
Kad kažemo da je dodirivanje nosa znak laganja, mi zaboravljamo jednu stvar, pa je sad moramo spomenuti, a to je situacija u kojoj čovek ne želi da slaže ali mu je neprijatno da kaže istinu (npr, neki intervju gde se postavlja neko previše lično pitanje ili pitanje koje traži duži odgovor, i potrebno je da onaj ko odgovara dobro razmisli i osmisli odgovor). Tu takođe dolazi do povećane psihičke napetosti. Misli se komešaju, u glavi mu ključa, a spolja deluje pribrano. Njegovo unutrašnje ponašanje (razmišljanje) i njegovo spoljašnje ponašanje (njegova aktivnost) ne odgovaraju jedno drugom. Dolazi do rascepa između misli i ponašanja i čovek se oseća neprijatno i takođe dodiruje nos. Zapravo, dodirivanje nosa i druge slične radnje su odraz činjenice da između (unutrašnjih) misli i (spoljašnje) aktivnosti prodire jedan rascep. Kad se trudimo da izgledamo hladni a pri tome se mentalno borimo sa uvredom ili nekim teškim pitanjem, mi, u izvesnom smislu, stvarno obmanjujemo, ali se ne može reći da lažemo. Drugim rečima, tu se više radi o nepoštenju nego o kazivanj laži. Tako da ovo znači da za onog ko dodiruje nos ne možemo sa sigurnošću tvrditi da laže, ali ipak možemo biti sigurni da se u njegovoj glavi nešto dešava što on ne može da ispolji ili ne uspeva da nam verbalno prenese. On možda ne laže, u pravom smislu te reči, ali on svakako nešto krije od nas.

5. Pokazujemo telesne promene više nego obično.

(npr.: ako stojimo premeštamo se s noge na nogu, ili ako sedimo, prelezimo iz jednog sedećeg položaja u drugi. Ovi pokreti govore: „Voleo bih da sam na nekom drugom mestu.“. To su zapravo pokreti osobe koja zapravo želi da pobegne iz te situacije.

6. Ili pokazujemo neprirodnu mirnoću ili veliku staloženost.
7. Prolazni i mali titraji mišića na inače bezizražajnom licu.
8. Prekomerno trepćemo očima.
9. Obilno se znojimo iako nije vruće.

-I ovde se može reći kao i kod dodirivanja nosa da to ne mora da pokazuje da neko sigurno laže, ali  sigurno pokazuje da postoji neko lažno stanje. Ovo se mora uzeti sa oprezom. Neka optužena osoba koja je istinski nevina može biti toliko uplašena mišlju da joj neće poverovati, te je sama ta pomisao može uznemiriti i izazvati stres tako da počen obilno da se znoji. zanimljivo je ada se  prevejani lažljivci se u takvim situacijama drže smireno.

10. Otežemo sa odgovorom na postavljeno pitanje.
11. Kolebamo se oko odgovaranjana postavljeno pitanje.
12. Govorimo isuviše polako nego obično.
13. Govorimo neujednačenim tonom.
14. Ne prija nam tišina i težimo da ispunimo nelagodne pauze pričom više nego obično.
15. Možemo govoriti povišenim tonom.
16. Pri kraju rečenice podižemo, povisujemo ton.
17. Koristimo kratke rečenice.

tekst pripremila Danijela Matić školski pedagog
(10.11.2008.)