Na prvi pogled gitara ima velike sličnosti sa gudačkim instrumentima, ali ukoliko se bolje pogleda, njena konstrukcija je ipak nešto drugačija.

Gitara ima korpus (telo) kruškastog oblika, koji predstavlja rezonator i napravljen je od drveta. Na glasnjači se nalazi kružni odušak (otvor), koji omogućuje treperenje vazduha i dobijanje tona. Žice se prostiru od letvice, (koja ima ulogu žičnika), preko oduška i hvatnika, sve do glave gitare. Na glavi se nalaze čivije, koje služe za štimovanje, a na hvatniku pragovi preko kojih se prostire šest žica. Od visine tona zavisi i debljina same žice (što je ton viši, to je žica tanja). Prilikom umetničkog izvođenja se najčešće koriste crevne žice, jer daju mekši i plemenitiji zvuk, ali se žice još prave i od najlona i metala.

Raspon tonova kod gitare je od E do e3, a štimuju se u kvartnom razmaku (razmak od četiri tona). Ovakvo štimovanje je italijansko, a pored njega postoje i rusko (gde gitara ima sedam žica) i havajsko, koje je karakteristično po tome što preko žica prelazi mali metalni valjak, koji kliza od tona do tona.

Notacija kod gitare je u violinskom ključu. Piše se za oktavu više od realne visine tona.

Istorijat
Gitara je još pre XIV veka dospela u Španiju, odakle i kreće njen razvoj. Najveći španski kompozitori, koji su pisali za gitaru su Garsia, Sor, Tarega, Turina. Kasnije i u celoj Evropi dobija veliki značaj i privlači pažnju svetskih kompozitora Vebera, Šuberta, Paganinija, Berlioza i dr.
Osim originalne muzike za gitaru, izvode se i transkripcije najčešće barokne literature namenjene čembalu, violini i dr. instrumentima.